Ово сам написао јутрос и публиковао на једној од тзв. друштвених мрежа.
Јесен стиже...и оно што је дао Бог...1663136379606.mp4
Оцениле су 3 особеПриказати списак оних који су поделили28
* *
Будио се око 01:30, па око пола четири, пола шест. Нахранијио кокошке у уобичајено време. Роса до колена, у другом дворишту. Ех да је таква влага била у јулу или августу, била би берићетнија јесен, година. На вињагама је, ипак, преостало оно што нису докрајчиле осе или смрдибубе, зване америчке...На столу је једна од последњих књига покојниг Миодрага Павловића, чији посмртни остаци леже тамо негде далеко, где извире Дунав. (Миодраг Павловић ЖИВОТ У ЈАРУЗИ / Ктиторов сан - Арка, Смедерево, 2007, отворена на стр. 27, подвучен стих: заборав свега личног помоћу кога дишем...)* И одједном, ти стихови, и сећања на повратак из Шведске у Србију, марта 2020, по месечини, на... (хтедох да напишем - мечкину рупу), тј. у Срб., потиснули су ружне и тужне мисли које се роје, подстакнуте оним "животом" којим се "живи" у "јарузи"...
А онда смо читавог дана брали презрело грожђе у првој и другој авлији, мој старији син и ја. Надгледани од Баксуза, Демона и мачора Жуће. А ви, ретки пријатељи, блиски и далеки, шта сте, чинили, ви, овог дана?
Је ли то можда било нешто важније од онога чиме смо се бавили ми?
Тек сада могу да читам док не заспим од умора Павловићеву књигу.
Поново. Пажљивије...
____________
* Извињавам се што нисам навео целину из које је истргнут, Павловићев стих који сам подвукао: ево то чиним овде.
Ако успем да останем чиста вода
бићу срећан као притока која се слива
низ улице познате из прошлих времена,
док се у мени башкари неко ко нисам ја, -
заборав свега личног помоћу кога дишем.
Нема коментара:
Постави коментар
Увредљиве, вулгарне, неумесне и неаргументоване коментаре - бришемо. молимо вас да то узмете у обзир!