Симболи и сигнали

 

РАСКОВНИК  ИЛИ ПИСМО У ВЕТАР?

Добијам разна писма, и од пријатеља, и од непријатеља. Од људи знаних и незнаних, добронамерних и и оних зломислећих. Такав је изгледа карма уредника  ових или сличних новина. На нека одговарам, а нека једноставно као да нисам добио. Известан број писама сам публиковао, како на посебним страницама овог листа, или другде; друга сам чувао у фолдеру, док их нису уништили  хакери. Уништавајући ту преписку, уништавали су и друге ствари, јер је зло такво по природи, као ватра, зао господар. Онај најближи круг људи око мене ишчуђавао се и питао докле ћу још, и откуд ми толика снага, да радим без икакве надокнаде и ишчекивања – оно што покушавам и радим последњих петнаестак година.  На таква питања сам одговарао појединачно, препознајући у тим блиским људима пукотине, напрслине у бићу. Много је угодније знам, бити у заветрини, него на ветрометини, читати и писати књиге; прелиставати их. Налазити на маргинама записе, које сам увек уносио, бележио, кад год ми је оловка била при руци, покушавајући да шчепам неку помисао, или мисао, које су све као птице, то јест, и брже од птица, одлете зачас. Тако сам и у овим хладним фебруарским ноћима нашао један запис о расковнику и о ономе што нам је отац наш, покојни, Михајло, Бог да м у душу прости, испричао:

    Сањао сам високу и крупну жену у црнини са дететом. Као чувам краве у воћњаку  Преко Пека. Вели ми она: „Знаш ли да је на твом имању закопано благо!“ -  Где?  „Е, то нећу да ти кажем!“ А оно дете хтеде да ми каже. Она га, кад заусти да ми каже, ошамари по устима! Поново сам сањао исту жену са дететом. Овом другом приликом ми је дете дошапнуло: „Благо је под вишњом у твом воћњаку...“ Био је и мој отац Станко жив и ја га упитам ко је посадио све те наше вишње на Пеку. Вели он – ја. Није под вишњом, него је негде другде. Верујем у снове и мислим да је то под оном крушком, и наведе где.

     Мати: „ Сањала сам одавно. Лепо сам видела жилу, стогодишње оскоруше у...., „ и наведе ту нашу планинску њиву. Испод те жиле је пун ћуп дуката!...И кад год смо решавали да идемо и откопамо тај пањ старе оскоруше, увек је падала киша... није нам се дало...“  (То је морало бити седамдесетих година минулог, 20. Века.)

      Наши родитељи умреше сањајући. Све док нису ,неки људи којима је судбина била наклоњенија похарали снове наше покојне мајке.

     Тад је кренуло полако у једном правцу, који је суморан. А онда сам и ја почео сањати ту жену у црнини са дететом, коју је и наш покојни отац сањао читавог живота. Само што сам је ја сањао на другом месту. И мени је то дете, које је прати, показало руком у једном правцу. Учинило ми се да је у том правцу  дивља трешња, а у ствари била је шума, шикара. Али у тој шикари је била и једна вишња, која само што се није осушила. Јер је неко био подметнуо пожар, који се раширио брзо и оштетио и воћњаке у близини и ту шикару, која је гушила вишњу...

     Нама је суђено да сањамо, да просањамо читав живот. Без расковника, изгледа?

    Или су, можда, ти наши, снови, баш тај расковник?

    Правити новине за читаоце који нису сањари, сањачи, колико вреди?

    Следећи број ових новина излази почетком календарског пролећа, и тај број ће моћи да читају и прегледају само позвани и претплатници. Убудуће ће излазизи само једном месечно. У овом броју има чланака, обавештења и свега осталог, за оне који се још увек нису претплатили, па могу да погледају. Оно што смо обећали, то ћемо и испунити.

     Чудите се можда што не пишемо о београдским изборима; шта значи бирати на њима? Је ли то посао за сањаре, и овакве, расковничаре?  Закључите сами...

У Србији, од 20. фебруара - Свети Партеније Лапмсакијски , до - 22.  марта, Светих 40  мученика Севастијских - Младенци,  2018. (по старом православном српском календару 7527....)    М. Л.