Из бележница

 

ЈЕСЕН 1993.

(Извод из Бележнице бр. 199 )

1

У свему се огледа љубав. Или њен недостатак.

(23. 09. 93, 10: 30 ч)

2

Ручак учетворо. Затечени.Фуј.

3

Да радим као библиотекар у 17. београдској гимназији (тј. у суседству) све би било много једноставније.

4

Толико има будалаштина записаних, оптужујућих реченица, тачних увиђања – шта са свим тим, сада? (уочи мог 64. рођендана, тј. после 21 годину). Спалити бележницу?

5

Донео сам одлуку да је не виђам више. Повукао сам се у себе. У се и у своје кљусе!

6

Снови су неисцрпни рудник. Висок бедем јаруге – мишљеновачке, какву сам запамтио: у води сребрној као огледало крупне рибе...

Да ли ме је директор гимназије зезнуо?

(Јесте. Таквих је зезова било много у животу, од уписа на погрешан факултет, првог запослења, прве љубави и тд.)

7

Дуван херцеговачки купујем на ЗВ. Завијам...

8

Избегавам ... Већ пет дана успешно. Замке романа града. Завршена прича. Завршена одавно.

9

Роман од кога је остао само наслов: Хомољски мотиви.

И поднаслови: Први дан. Други дан. Трећи дан.

10

Бол у грудима. Дуван?

11

Преценио сам оне који су ме жестоко подценили.

12

Пријатељи? Да, имао сам их. Некада. Један се звао Јудушка, други Јудушковић, трећи Јудина...

13

Метафизика у белом, 1

Метафизика у белом, 2.

(Наслови књига огледа, есеја)

(Остало незавршено, необјављено. Расуто...)

14

Боже, како сам био глуп! О чему сам маштао! Све је испало обрнуто, горе.

15

У четвртак оставио уреднику... „Пуштање воде мртвима за душу“ (2 тома, тврдо укориченог рукописа)...

16

О мени су одлучивали – бирократски писци, вршњаци, „инструменти“ неке моћи невидљиве, у тами.

17

Оља Бећковић. „Живорад Миновић – Џон Вајс Милер у прљавим водама политике“. Утисак недеље.

18

„Земља Недођија“ треба да изађе из штампе за месец дана. Около је – Земља Недођија.

19

Заборавио ову свеску, овде ( у школској библиотеци, уторак, 7. септембар 1993, око 8:36 ч.)

20

Ево тог дана, када се појавила Фатаморгана. Паљевине, шума, потес бачија, 20 хектара, непрегледна сеоска бучина. Фарма коза.

21

Дај Боже да макар неко од оних које знам избегне српски „пакао“. Да се дословно отисне у свет.

22

Прве лекције из математике. Пљуске. Лош сам учитељ. Куку моја будућности!

23

Држи ме снажан осећај ослобођености, самоће моја ми годи, као 1989.

24

Лоша процена – целе српске опозиције.

25

Скупљам снагу.

Скупио одавно довољно снаге.

26

Ову свеску треба спалити, ако ни због чега другог, а оно због записаних снова и невештог тумачења истих.

27

Сан је био дуг, предуг.

Забележио сам стоти део, ни две странице. Сан сам сањао пре три после поноћи кад су, како се верује, снови истинити.

28

Дворишта у Јовановој, заклоњена као турска.

29

Жене не воле нас. Жене воле неке друге. Најчешће жене воле четири животиње: лисицу (око врата), куну (преко руке), медведа (на леђима), и мајмуна (који ће све то да купи).

30

Завио 50 цигарета! Глад.

31

Шта деци данас да дам да једу?

Ако ни данас не примимо плату?

32

Б. Усисава магацин библиотеке – свега и свачега. Прашина и паучина.

Пребројавају – каже – плату.

33

Србија је земља милионера! Аконтација плате за јул 1993. исплаћена у септембру износи 14. 000 000 дин! (Око 40 ДМ)

34

Кад деца заспу, у поткровље стигне Моја Фатаморгана!

35

Погађање са трговцима дувана...

36

10 швајцараца коштају патике за млађег сина.Разбили шпаркасицу и – купили.

37

Питају ме што се не оженим. Шта да им одговорим? И зашто ме то уопште питају?

38

Субота, 11. 09. 93. 0:20 ч. – Откида се кап по кап. Мисао пријатеља: да је „социјална мисао толико јака да никад неће умрети“.

39

Отужан мирис Христовог цвета.

40

Смањити пушење.

Следећег дана ићи са децом на бувљак.

41

Шта са овим незадовољством?

42

МЗ Лабудово брдо. Бонови!

43

Окрутност жена. Оне коју сам напустио. Оно што се догодило 1. 09. 93. је – парадигма.

44

Спалићу ову свеску, ипак. Али ће вест о томе остати много дуже. Прелива се у искуство.

45

„Рукопис из 1972“. – Шта ли то беше? Грми, сева.

Направити инвентар властитих дневника.

Поново читати песнике...

46

Нећу више виђати....

47

Маторе џукеле из МЗ. Афекти. Шта све не балаве о В. Др.

*

Добио бонове. Хвала К. и Петру Добрњцу!

*

„То ће потрајати“, каже докторка. То – са ширењем зеница мог млађег сина. То , са његовим очима, тиковима. То са несташицама свих врста...

*

Немам снаге, воље. Обесхрабрује ме све. Јесен је, 1993. Оно што видим у новинама, на телевизији, у књижевним часописима, на књижевним трибинама – нема везе са током који нас све носи у п. м.

Овом свеском ћу ипак потпалити суварке, гране, влажно сено и друго, што сам скупио по нашем сеоском дворишту. Нису само политичари наши издали, издавали смо и ми сами себе. И кога то више занима? Или кога би то могло занимати кроз двадесет или тридесет година? После педесет година то ће многима бити и досадно и смешно. Гађали су нас из замки наших недостатака. Гађали су нас у најрањивија места. Можда је било боље да сам крајем те јесени пуцао себи у чело, али, и у најгорим тренуцима живота постоји неко „али“ и нека нејасна нада, која ме је довела довде, и која се никада није обистинила, као што никад није извучен мој број на лутрији. Постоји судбина, и ми смо јој помагали не одупирући јој се, као што јој помажу они који се одупиру...

Није ми жао само мојих синова, жао ми је читавих генерација које су нихилисти и хохштаплери учинили несрећним. Нама су причали шарене лажи, али су своју децу на време послали на сигурнија места (Америка, Европа, и другде)...

 ..................................

..................................

 

 

 

 

 ПОСМРТНА ПЕСМА

Све је овде онако како си наместила,

Као да ћеш се вратити сутра, или кроз десет дана,

Кроз две недеље. Као да си отишла на летовање на Кубу

Јер је искрсао повољан аранжман.  Два зеца, чаршави,

Јастуци, завесе...  Али не вреди да набрајам,

Ни да кукам.  Отишла си на пут, далек пут,

Са кога ћеш се само понекад јављати,  у сновима,

У сећањима, које је  неизрецив бол заледио.

Замрзнувши душу као површину језера.

Гледао сам како нестајеш,две-три недеље,

Јецао, далеко од очију других, света, фамилије, деце.

-     Сад моја судбина зависи само од тебе,

Чуо сам како говориш једног дана у бунилу

Или под дејством морфијума, и то није била истина,

Не, не, не, никако не, ко сам ја да преузмем улогу бога,

или судбине? Зар је то иком кога је родила смртна

жена дато?...

       Мишљеновац, Звижд. 30. 06. 2016. 19: 53 ч.