НЕИСПРИЧАНЕ ПРИЧЕ

 ПАЛИМПСЕСТИ

 

Преко неиспричаних прича, слеже се, прашина година, ко вечерње магле.

Али неки изненадни ветар увек дуне, незнано од куда, и одува прашину заборава, тако су, хвала ветру, богу и чуду, сачуване само испричане приче...Види још САЧУВАНИ  ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ ИЗГУБЉЕНЕ КЊИГЕ: 

..

Шта са свим тим човек да ради – са свим тим неиспричаним, заборављеним, локалним причама?

 

..

ДОМАЋИ ВАМПИРИ

То је било летос, око поноћи. Седео тамо негде са друштвом, у кафани, коцкао се, шта знам, и вели: „Нане, хајде да спавамо у мојој соби“, а ја велим: „Спавај ти тамо, а ја ћу у трпезарији“, али он упоран: „Ајд да легнемо там, да ти нешто причам“.  Јер он није хтео да ми одмах каже, да ме не уплаши.

Ајд, да идемо и легнемо  тамо код њега у собу. „Да ти кажем нешто, идем ја кроз мркли мрак, и није ме страх, и кад сам стигао код Мише Жикићевог капије, отвори се капија, али не видим ко је отвара, само нека сенка, сенка прође и оде, а ја застао и гледам, како отвори Благе Ленкиног капију. Да ли је то можда Блага, не, не могу да видим, црно нешто, иде кроз Благину другу авлију. Прилази шупи, отвара врата шупе, и онда трес, нешто се стропошта, као кад падне џак пун кукуруза  са тавана. Ускочим у нашу авлију...“

Глуво доба, нечиста сила. То је изгледа покојна Љуба Ленкина, Благина жена,  за њим , дошла. За мојим млађим сином. Беше умрла десетак дана пре тога. Заспим некако, нисам сасвим заспала, и знам како ме заноси. И Михаило ми је исто тако причао, а ја муј нисам веровала док нисам и сама доживела, њега онај чича Пера, што је као пензионер умро тамо у бараци где су становали, давио, али они што су спавали у соби, пробуде се и почну да га дрмају. „Еј, бре, шта ти је, Михаило? Шта си то сањао, Бог с тобом!?“

*

Рада Прцин погино, пао са велике висине, тамо у Кречани. Недељу-две пошто су га укопали, пронесе се глас како су га ноћу видели  -  седи на врху плота Михаила Лукића, преко пута  свога дома,  тамо у другој авлији, у сењаку.  Видео га, кажу, Рада Пататура, кад се враћао из треће смене у Стругари у Кучеву. „Месечина зимска, а Рада Прца седи на цуци плота као црни мачор, ја идем и онда ми се ноге одузму, само ми  коса расте!“

А тек што пате ови Згетови! Одвезује им краве у штали, јури их из штале. Чангрља  по тавану. „Ма није то вампир. Мишеви!“.  У штали, краве – мокре-мокрите!

И понавља се. Целу ноћ ухвати нешто, нека сила, невидљива, па тресе креденац, па тутњи по тавану, па лупа, кад угасе светло,  шиба по табли шпорета као корбачем!

Шта ће људи, траже помоћ! Доллазили Миле Пића и Коса, и Стоћа, да дежурају -  и потврдили, тутњаву по тавану, и друге појаве. Значи – како овде код нас кажу – напраћено. Ја разговарам са Косом и велим: Па биће Живота Живков, није Раде Прца?

Они сумњају на Радета Прцу зато што га је касно ноћу видео Рада Пататура како седи на врху нашег плота!

Потврдили су и Пататурни укућани његову причу, да је дошао кући после трећих петлова, бео као креч. И да им је испричао оно што је видео и од чега су му се одузеле ноге...

Причала сам и са комшиком  Цајком, „Јесте, јесте, бре, напрати!“ Она прво била удата у Симићеву  и тамо се збио овај случај. Неки млад ожењен човек умро, па ноћу доже, спава са женом као да је жив и дира је. Запретио јој: „Немој да те ђаво узме под своје и да неком од глоте кажеш да ја долазим!“ 

Онда се деси следеће – глота запазила, кад ујутрру оду у шталу да намире краве- она гола вода. Шта то може да буде, узбунила се глота.  – Па добро, што то чиниш? Питала га ноћу жена кад јој је дошао. – Е, мокре, па шта. Ја их упрегнем у плуг, па орем брда и долине.

Шта ће млада жена, не сме да каже, вампир јој запретио да ће је рашчумити!

Шта да ради? Оде неко  време да буде код оца и матере, у друго село. И све им каже. Они одмах ујутру у полицију, у општину, замоле да се откопа гроб. Прошло је било четрдесет дана од укопа. Откопају га и има шта да виде! Румен, крв да му прсне из лица, као да није умро. Ту му испод браде дугме прсло, ту су пуцали, и убили га, и више није узнемиривао своју жену, ни стоку...

Тражили су неку бабу Влајну из Мустапића, која зна да баје против напрати, и молили су да дође и да обаје.

Причало се ово и оно, али некако се прочуло да је покојни Прца првих дана после укопа узнемиривао тамо на друму баба Дарину, па га је она – погачом и неком свећом и кадеоницом отерала басмом:“Иди у неврат од овог поштеног дома, иди код Цигана јер је њихова авлија неограђена!“

Ко зна шта су све препатили док нечистог кућног духа нису истерали и отерали. ...

ЛеЗ 0007712 

..

ПОКЛОН ЗАБРАН. ДРЖАВА ЛУКИЋА. - Три фамилије су се доселиле у Звижд у село Мишљеновац истовремено, заједно,  из – како се говорило – Крајине, из села Јасеница. То је било у време зулума Пазван Оглуа*,- пре 1799. године. Никад нисам видео то село. Једна од те три фамилије је и наша. Прадеда Мита (+ 1915)  поклонио је  забран - државу Лукића  једном од својих побратима величине три хектара. Церова Раван. Дошао је, кажу, код Мите побратим и завапио: - Ја имам шест стинова и не знам како да их прехраним...А ти, Мито, имаш само једног. Дај ми забран у Церовој Равни.

Прадеда поклонио побратиму. Сажалио се.

Тако је било кажу. Поклонио. Једном од потомака оне три фамилије... Четврта генерација досељеника из Јасенице.

То се заборавило. Толики забран ми нисмо имали од Пека до Паљевина. Видео сам тај забран, први пут, средином овог пролећа, после очеве смрти. Приликом једног повратка са планине, то јест из Дубоког Потока. Запуштен, закоровљен. Део потомци ору. На идеалном месту за музеј Заветина под ведрим небом.

Једног од тих дана нашао сам у неким пластичним кесама  брдо магнетофонских трака и сетио сам се да сам на њима снимао говор, казивања земљака. Снимао сам то као студент. Скоро пре четрдесет година. А онда сам нашао и неколико бележница са записима прича људи који су преминули  пре много година. И почео да то прегледам. Вероватно сам то ко зна све када бележио да не заборавим, а ипак сам заборавио. То су, опет, приче – неиспричане приче – људи који су били сељаци, душевни људи. Приче су, у ствари, биле њихова азбука, писмо будућима. Ти записи, наравно, нису за објављивање, из више разлога. Грубо су укоричени ти записи, понегде је тај брзопис једва читљив. Па ипак, налетео сам, на пример, на причу  коју ми је испричала покојна мајка, која је била најубедљивији приповедач у нашој фамилији, причу о свом учитељу, ону неиспричану причу...

Једва се сећам тих дана -када сам покушавајући да што више сазнам о нашем предратном и послертатном попу Николају Јакушеву (бившем руском учитељу и избеглици, који се зауставио у Звижду), разговарао са кафеџијом Властом Аћимовићем (који је толико личио и растом и ликом и очима на песника Милоша Црњанског), јер је Аћимовић  бринуо о Јакушеву  док је био болестан, и сахранио га. Аћимовић ми је испричао да је Јакушев побегао од бољшевика преко Одесе и  Цариграда у Београд, Југославију, а дочекао је Други светски рат у Мишљеновцу, кад је већ била довршена и црква и парохијски дом, и железничка пруга Пожаревац – Кучево. У време ратно и најжешћих хајки, поп Јакушев је партизане склањао у олтар цркве и тако им сачувао животе. Јер је био пријатељ са тадашњим сеоским учитељем, који је постао шумски, партизански командант... Омиљена песма тога учитеља, родом Врањанца, беше: Врћај коња, ћери Адил аго, бре, врћај коња пишман ће да стане... И док је Власта Аћимовић  настављао да пева, јер је био један од најбољих певача у околини:

Не гу врћам да знам да погинем.

Пуче пучка кроз густи ораси,

Па ми уби најбољега друга,

Убише Врањанци сељаци...

   Моја мајка је слушала шта ја то слушам са магнетофона, и додавала: „Има још, али не могу да се сетим. Давно је то било, кад је Власта певао мом учитељу и попу Николају, који је мене венчао,...“

    Када је у ствари умро поп Николај Јакушев? Зар није умро пре мога рођења, пре 1950. године? Моји приповедачи имали су боље памћење од мене. Мораћу да преслушам све те магнетофонске траке, да видим, шта све на њима има. И преслушавајући једну од трака, налазим сведочење нашег кафеџије – нашег Милоша Црњанског: „Умро је 14. маја четрдесет осме. Опевали су га три попа.Један је био из Кучева. Раку му копао Живота Живков, Станко Пића, трећег не могу да се сетим...Опљачкале су га ове жене што су га пред смрт служиле, сачувај Боже. Куповао сам му по аков вина и то му траје за недељу дана...Пили, пили, сви који су код попа Николаја долазили... Имао необиче очи, црне некако дођу...“

- „Сиње мој, немој да тражиш друге кокочице, ни ти другог петла“, говорио мени и Михаилу на венчању...

А мој учитељ је пушио цигару за цигаром, а онда се оженио оном женом из Раброва; родила му три детета, два сина и ћеркицу. Па ћеркицу убила из нехата испустивши на њу кацу!... Деса Љубина и Вида (Драге Кукљана сестра), тад биле девојке, лепе, слободне, с њима се ухватио мој учитељ... Мој  учитељ се у слободно време или напијао у кафани или јурио те сеоске опајдаре... Он је ретко ишао кући, у Раброво, да обиђе жену и децу, кад се сети... бекријао!

Нико се овде није чудио што је отишао у партизане... Па главу изгубио без везе, због чега?Због других жена и политике – зар су они били вреднији од његове деце и жене?“

__________

        * Осман Пазваноглу (тур. Osman Pazvantoğlu; 1758 — Видин, 27. јануар 1807) је био турски војни заповедник, управникВидинског пашалука и старешина одметнутих од централне турске власти видинских јаничара, пореклом из Босне. Такође је упамћен као пријатељ Риге од Фере, грчког револуционара и песника, кога је покушао да избави из затвора када су га ухапсиле османлије у Београду. - више

ЛеЗ 0007708  

 Свеска ФОНД НЕИЗРЕЦИВОГ БЛАГА

 

... 

ПОСЛЕ МАЈЧИНЕ СМРТИ...

 

Наспрам Фонда драгоценог закопаног блага – сурови пејсажи стварности, немилосрдни закони, ситни људи.

Муве.

Уочи четрдесет дана + Н. Лукић (Петак, 5. јул 2002. године). Продавница „Звижд“, куповина ове свеске, и тоалетне четке. Муве...

Швајини јабланови.

Сви живе од нечег...

Свеже летње јутро.

Кот, кот, кот! – комшиница Дивна утерује свиње у свињац.

9:55 ч

Доручак. Јулкине мачке. Једна што подиже и спушта реп.

Кафа.

       Покварило се печење у фрижидеру! Распадање...

Баш умерено топао летњи дан.

Врапци. Сирене... аутомобили.

Конкретна музика.

Сви шумови. Пљуска. Грмљавине. И онда неколико тонова гитаре.

 

*

ОПУС (Уметност махагонија, 1968 . 2002). У време када су привођене крају припреме за штампу свих књига из овог Опуса, на крају маја, неочекивано нам је преминула мајка - Наталија Лукић (1931 – 2002). Није дочекала да види одштампане све наслове. Можда је и то утицало да читав Опус посветим - мајкама српским. Мојој покојној Мајци Наталији и мојој покојној првој жени, која нам је родила синове, Миљани Лукић (1956 – 1986). Првих 35 примерака појединих наслова књига Уметности махагонија, носио сам на гроб наше покојне мајке Наталије (у Поточићу), и наменио покојници. Других 35 примерака појединих наслова књига Уметности махагонија носио сам на Миљанин гроб на Новом бежанијском гробљу. Усред лета. – бог да им душу прости!

Испуниле су своју судбину и свој дуг. (....) Одужиле су дуг непролазности живота.

Волео сам их и никада нећу престати да их волим љубављу неизрецивом. Нисам ни хиљадити део учинио за њих за њиховог овоземаљског живота. У овом што ми је преостало од живота, преносићу љубав на све оно што је имало значаја за њих. Јер то је смнисао свељубави: волети још дубље, пре свега, друге. Све које је Бог послао у наш живот. И оне које ће тек послати.

Писцу не треба слава, то је ров за спотицање, шкоди... Жртва и мук и подвиг љубави су важнији од славе.

Ни пијан ни луд не бих пристао на тзв. „промоције“ свих тих 35 новообјављених књига. Довољно је, сасвим довољно, што сам их наменио на два гроба...Онако како побожни народ намењује на гробовима цвеће, вино, јабуке и друге плодове.

Никада нисам сумњао у то. Васкрс је једини прогрес у васиони. (.....) Бог позива себи блиске.

Пишем све ово у нашој сеоској библиотеци (Мишљеновац, Звижд, с – и Србија). Јуче је преминуо Тоне „Шиндика“, даљи рођак моје пок. Мајке – „Банкерска линија“). Он је, како овде кажу , „изменио“ пок. Мајку. Био је румен као ружа, а судбина га је изненада позвала да легне у црну земљу. Наш отац је однео, по обичају, цвеће и свеће на покојников одар.

Све је исто, као и некад, овде, као током прежашњег лета. Чак ми се чини да чујем бат босих ноигу наше мајчице по топлом бетону. Гугутке гучу!

Чини ми се да чујем како се Друга, Непозната Србија, оглашава својим древним гласовима, обичајима и култовима. (.........)

Мајстор за ћуприје, цркве и двоспратнице

 

ПОПЛАВА 1910. – Мој отац вуче на коњима греде које је донео поводањ, а био тесан онај сокак од Шкембара према Лазићима, па оне греде огромне закачињу плотове: то сам запамтио, имао сам три пуне године. Отац долази у наше двориште по палије, да занесу кола, да откаче греде, а ја трчим да видим – шта раде, како раде. Силом све то памтим – отац је са Пека довлачио те греде, које је донела река и избацила на спрудове. Кажу да је била велика вода, да се не памти таква, али ја тај мутни и огромни Пек нисам видео својим очима...

МИШЉЕНОВАЧКУ ВОДЕНИЦУ (звану још и Лукићска) у последњем рату запалише Немци. Сајибије се, после, нису сложиле да је обнове, и тако то и остало. Напуштено. И воденица у Љешници пропала, нудили су нам тал да је оправимо ми Лазићи, али мој отац каже: „Где да силазим у воду и да јазим, боље да нам плате. Ми смо били мајстори за мајсторије, цркве и двоспратнице, немамо времена за кулук на воденици. И сазидамо Љешничанима воденицу са два камена и једним одељењем. Пре је та воденица, у турско време, била на четири камена – један за јарму, други за жито, трећи и четвртиу за кукуруз.

И покојном Станку Лукићу смо сазидали кућу, плотару, лепљену блатом. Није била зидана, него постављена дрвена конструкција, па је оплетена, покривена, па се лепи, прво један леп, па други, па трећи, лепили смо и парчиће ћерамиде, има ту камара посла. На крају кречење. Само то није рађено из дана у дан, него док се код Станка суши ми идемо код другог домаћина, па радимо нешто друго, и тако. Живело се и зарађивало. И тако смо се мешћали од једне до друге куће преко целог лета...

 

ЂУПРИЈЕ НА ПЕКУ. - На Пеку сам највише направио ћуприја, поред таста Станка Лукића, Јована родом из Кучева. Он је имао своју дружину. А ми Лазићи своју.

Па , ето, скупимо девет душа, па онда направимо скелу и поставимо шип низ скелу, вежемо га, а имамо на скели два дрвета овако и имаш овде размак, и ту се зове џемердан, или челичан или бронзан, то је тешко око 300 кила, и онда тај џемердан пробушен овде и горе има алку, и ми кад метнемо овде дрвен клин и овде зашрафимо, те оно игра по оним дирецима, удара, набија их, и онда за алку вежемо конопац који иде горе преко колића на врх скеле, и скела горе опет над другом скеломн над водом, и онда нас девет вучемо конопце, сваки има свој конопац и клипак на крају и кад један викне „О – рук!“ дижеш, на команду „Један, два, три!“ моментално треба да пусте свих девет, не да пусте из руке, него да олабаве, и џемердан удара у онај шип и он буши доле, а ми као мајстори, један је доле крај воде док дирек ухвати правац, и ако врда, удари у неки тврди предмет, препреку, стену, онда ми направимо скелу, користимо ланце и прекрт и не дамо му да иде тамо куд је кренуо, него га цимамо овамо на страну на коју треба да иде, јер сви диреци морају да се побију под ленију! И кад побијеш све диреке, онда се пободу четири шипа у земљу, па ми после обрежемо то, направимо кулак, четири рупе ископамо, то се зове јарам, поставимо јармове на сваких осам-девет метара, колико буду моснице дугачке, и са јарма на јарам мећемо моснице, доле има папуча једна, овакве све мертеке на јарам који штрчи овамо два метра тамо два метра, једна мосница на то (што штрчи), са два клина зашрафимо ову мосницу, ону, и после кад метнемо четири моснице на те јармове, прво метнемо шипове, па редом под једну линију под васер, одма за мосницама талпе, а на сваки метар и по мећемо талпе, и на сваки метар и по мећемо и по две дугачке талпе , тако да вежемо ту косник за филарету кад стока пролази или пијан човек да не падне у провалију, у Пек.

Кулак, то је оно што улази дрво у дрво. Зарежеш ово, а под оно ископаш рупу и насадиш га ту. Талпе су она грађа по којој се котрљају точкови .

Моснице држе ћуприју, осам – девет метара, од јарма до јарма.

Дугачке ђуприје правиле су се дуже времена.

Ова наша ђуприја на Пеку, између Мишљеновца и Љешнице, био је најдужи у Звижду. Тамо у Кучеву, где је Кречана, биле три-четири ћуприје, па их однесе река кад надође. Сила воде почупа те шипове, носи их, однесе у неповрат, па су људи патили.

Кад смо правили ову нашу ћуприју на Пеку, о, па радило се коџа, више од два месеца. Нов, исцела смо направили изнад Српачког Јаза и ливаде харминикаша Тасе Радојковог - по двадесет и пет душа дневно! Два и по месеца!

Сећам се, радио је мој отац Живко, мој брат Живота Лазић, ја, радио је и неки Љуба Јовичин, неки Живко Милетић из Зеленика, Јанко Васиљев из Љешнице -отац Пере кафеџије. И неки Живко и Мија из Кучева.

То је било 1927. године. Мој брат Живота је отишао у војску, па на регрутацији оставе мене док ми се брат не врати из војске, као привремено ме оставе, кад прође месец дана, пусте и Животу привремено, па онда не одемо ни 1928, него тек 1929. године одемо заједно на одслужење.

Тако негде пред Божић, није се мрсило пре, па кад сишао мој брат Живота доле крај воде није имао снаге да обрне шип, и мој отац вели: „Еј, синко, убили те они чварци (брат је мало мрсио пред одлазак у војску), човек јео пасуљ, па гледај како га обрће!“ Ајде да сиђем ја, ја сам био мало јачи, обрнем га ја какогод, јер шип виси, и мој отац после понавља: “ „Еј, синко, убили те они чварци, ), човек јео пасуљ, па гледај како га обрће!“ (за мене)

*

Мој брат Живота и ја увече кад је наш отац Живко чврсто заспао узели смо Књигу примања и издавања, све што је ко дао за подизање цркве, и све то ископирали. Књига је била оверена у срезу. И ми ископирамо колико је ко дао, а наш отац Жиувко то није знао. Јер ми смо тачно знали да ће да му ту Књигу украду кад отиде у Београд мислећи да је новчаник. И кад је отишао у Београд, лопови му окројили џеп у оној гужви – кад су донели почившег краља Александра из Марсеља, и здипили ону књигу мислећи да је табакера пуна пара. И шта да ради отац, кад се вратио са сахране из Београда, кука, нема никакво оправдање, рачун, евиденцију, а паре су све ту, у нашој кући. „Немо се ништа бојиш, ми смо све то једном ноћу ископирали, ево!“ кажемо. И он дохвати тај наш препис, и оде право у срез, у Кучево, да му овере књигу, јер није потрошио ништа од народних пара него је све то чувао и сачувао.

Тасе Радојковог деда, деда Радојко, био истог дана у Кучеву неким својим послом. Тај Радојко и мој отац лепо живели, то је било неко претерано пријатељство. Али кад је мој отац Живко потражио и од Радојка добровољни прилог за изградњу наше мишљеновачке цркве, Радојко опсује цркву, а на мог оца се издере:“Будало једна затуцана, богомољачка!“ Истог тог дана, кад се враћао из Кучева, повезли га неки људи, кола им се преврнула, тешко се повредили, а Радојку поломљена кичма! Три године лежао у кревету и мнучио се док није испустио душу... Бог све надзире, брајко, не играј се са страшним!...

ПРЕСЛУШАВАЈУЋИ ПОНОВО САЧУВАНЕ ГЛАСОВЕ ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА

Магнетофонски снимци (јануар 1976).

БОРА ЖИВКОВ; МЕЗУЛАНА. – Многе је занимало од кога је Бора Живков, када и пошто купио Мезулану мишљеновачку. – Мезулана је била у власништву попа Мијајла из Сене, народног посланика, који је умро пред Балкански рат, а наследио га његов заменик Димитрије Лукић, прегледач бобичавих свиња. После Првог светског рата, о Мезулани је водила рачуна удова покојног Димитрија Лукића, који је погинуо глупо у јесен 1915. Године крај ћуприје на Пеку. А Бора Живков је купио Мезулану од сина попа Мијајла, који је живео у Београду, и звао се Радмило Стојановић. Платио сам 15.000 динара. Дворишпте је било 37,5 ари, и све оно што је било на плацу. Имала је једна стара мезулана, 24 метара дугачка, 12 метара широка. Та зграда је била у лошем стању, пропала, кров. Срушио сам је, извадио темеље, и са тим материјалом сазидао прву двоспратницу у Мишљеновцу. Цела Мезулана је била од камена, само мало око врата и прозора цигла. Продавао сам камен, толико је било камена. А сељаци су ме оговарали – Био Бора у војци и украо неком другу паре и тим мовцем купио Мезулану!

Мезулана је на истоку имала три собе, па онда на средини највећа просторија – коњушница. Она је за једно пола метра била удубљена у земљу. На западној страни је опет било три собе.

Ту су Бугари у време Отаџбинског рата држали коње - педесет коња. Било је четири реда јасала, забијено коље у земљу, даске. Бугари су Мезулану затекли покривену, очувану, али је кров већ био пропао 1930. 1932. Те јасле су направили Бугари док су ту живели. Та просторија је и пре служила за смештај поштанских коња. Кад код Влашких кућа свира труба, то значи да стиже коњаник, татарин са поштом, службеник изводи одморног коња на кога се пребацују бисаге, и делегат јаше и јури даље. Кад се врће одонуд са истока, он ту код Љешнице свира и ови запослени код Мезулане то чују, припреме одморног коња, и делегат шиша даље према Раброву и Пожаревцу.

Иначе, Мезулану је прво купио неки Немац, па оправио млин, и поп Мијајло из Сене купио је од тог Немца, звао се Шварц Лозен . Тапије ми је дала поп Мијајлова ћерка, жена неког Стеве Бесарабића. Значи – само су зидови остали када сам купио.Све је то било пропало. Мезулана није била ограђена већ опшанчена. Шанац је био широк два метра, дубок. Био је и бунар – то кад је радио млин, за воду за пумпу.Ту циглу из тог бунара је извадио Славко Марковић, кад се отварао рудник каменог угља Сипаоница – тамо је та цигла однета.

Мезулана је зидана поточарским каменом – белутаком, ваљуват, нема лице, топљен у врућ малтер. Зидови су били дебели – 80 цм. Не знам у којој је просторији седео управник поште. Не знам ни једног поштара. Знам само једног човека који је ту служио то је био деда таста овдашњег Љубише Тисичиног – Тисица Достин, Бугаринко смо га звали. Па му је жена доносила ручак и изгубила виљушку са три крака, па почела баба да запева до куће – Изгубила сам моем цоеку вилуску са тли клака...

А пошта је радила не до 1904, силом памтим докле је радила, чак се једва сећам и времена док је радио млин, чувао сам стоку, па сам улазио кроз прозор и купио врпце од џакова. И ту мекиње растурене, брашно. Пред моје рођење је почео рад млина (1907). Поп Мијајло није радио са млином, него је све то давао у закуп, и млин, и земљиште.

Бугари су за време окупације седели у Школи и у Мезулани, а не по сеоским кућамна, бојали су се Шумаца, Остоје Тинчиног. Три године су били ту, далеко им лепа кућа......

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Уметност је моћна (могло би се рећи и бесмртна, јер све надживи и сачува од пропадања, тоталног уништења и распадања), најбољи лек од заборава.

4. март 1976. Мати вади оџаке на Пеку, пролеће снег, а ја роварим по забелешкама - грађи за нешто што ни мени није још сасвим јасно.

 

Баба Кадифка из Душманића: 102 године, рођена 1874. Никли јој трећи зуби! Испред жутог бившег дома жандармерије у Љешници, док смо чекали аутобус за Голубац у прошли петак, - Среда, 3 март 1976.

 

.... – А бабо, немој бабичко тако да кажеш.
А он наредник, па све има неке црвене врпце, па три шипке, сјаје.
Шта си ти?
Командир.
Турим те на мога, па што си турио те врпце туна?
Па – каже- тако код нас.
Ја велим, „Ви ништа не знате, ви сте Бугари, гори него Турци!“. Он турио ону капу црвену, па каже, „Ја сам командире“. „Ти си мајмундире!“
Има ли, бабо, што да се је(де)?

Има.
Сипам му паприкаш у једну порцију – нису имали тањире. Супу , остало. Он све то смеша.
Шта то чиниш, мајмундире?
Сићка та, то све иде у један трбу. Шта да кусам ово па оно.


Цео отаџбински рат сам провела као куварица у Кучеву. Била сам ја и у Мајданпеку.


Шта си ти?
Куварица!
Каква куравица?
Нисам ја куравица него куварица!
Ја не знам.
Кад не знаш, не мораш ни да знаш!
Јела сам и са Бугарима и са Турцима и са Арнаутима.


Шта си ти?
Ја сам куварица... Јеси ли гладан?... Ајде да једеш...

Прво ја да једем, да пробам, неће он да пипне док ја не поједем тањир...

ЗЕЛЕНИК, 28. Фебруара 1976. год. (У дому Цале Петриловог). – Деда Цала: Сећам се, Жику донели мртвог са фронта. Новембар 44.... Да Бог сачува... Ај...

Грозда Митина је старија од Миленије. Она је била разумна жена и умела је да се понаша: Мита је путовао светом, Србијом, Румунијом, Аустријом, у Текији је имао ортачку кафану са неким капетаном, али главни приход му је долазио од заната лечења бобичавих свиња. Долазио наш зет Мита ноћу туна и са једним незнанцем. Дотеривао свиње однекуд, из Крајине. И каже за једног од тих момака што су му помагали и терали те свиње: „Овај човек што је био овде јесте будући краљ!“ Па кад су убили краља Александра Обреновића и окрунили Петра, и објавили слику, стварно, онај што је ишао са свињарима и момцима помагачима нашег зета Мите био Петар Карађорђевић. Откуд и како будући краљ у то време у нашем крају, то нико више не зна. Мртва уста не говоре!

(....)

(.....)

 

САВЕТИ ЈЕДНОМ ПОТЕНЦИЈАЛНОМ ПИСЦУ...

 

    (......)

Е, сад зашто пишем ово – то није одговор на писмо које си ми послао, не. Коначно сам схватио како можеш да изађеш на крај и решиш неке ствари са тим гломазним рукописом, објаснио сам то црно на бело, па то обавезно погледај – ако ти буде било од користи, мислим те сугестије, онда добро, ако не - заборави. Добро одмери. Јер ја – понављам – рукопис , којем је реч, видим само као једну препреку коју треба савладати, уз божју помоћ, да би се стигло даље, до једне нове српске синтезе, тако нам потребне у временима које долазе...(...)

Ево тога, што сам мислио да вреди да запишем и да и на тај начин испомогнем.

(..................)

Ево то је то. Тиме је моја улога, незнатна, наравно, сматрам завршена. Не брзај, него покушај да полако усвојиш све то. То јест, на првом месту, да се тај рукопис прекуца, са изостављањима које сам предложио – о томе ти мораш одлучивати, али не преко колена. Ш. је увек мислила - никад је нисам упитао зашто - да ја треба тебе да обуздавам, да ти се нађем, да нешто не забрљаш, погрешиш, и није била увек у праву, ти си сазрео, добио неку коначну форму који људи временом добијају. Кад си у дилеми, око изостављања појединих поглавља, или о редоследу, премештању, увек погледај, прелистај "Религију поезије" оно што сам објављивао, јер ти то може бити известан водич, сматрам сигурнији од других, али – сеци и пресеци тамо где треба...

Да си ти, као и сви тамо уз тебе, добро и здраво, и да тако потраје, јер превише је било смрти, и ове године, и минуле, и минулих деценија ,и векова – далеко било!

(....)

_ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _

Поздрав за све вас, тамо у Ивању или у Миријеву! Ево овим текстовима, препорукама сам завршио, скретање пажње на твој - подвлачим – хибридни рукопис. (......) Ту сам ја могао да помогнем, и помогао сам, надам се, верујући да си ти све то пратио са дистанцом неопходном у овом послу, и да си из тога публиковања, првобитног и накнадног републиковања, могао да видиш, шта ја то препоручујем, подржавам, итд. Да ли сам у праву или не – видећемо кроз време. Ја сам толико и тако могао да допринесем, надам се да нисам одмогао, и да сам у теби и подстакао још неку димензију, која надилази ту првобитну сваштару, названу ЗК. Проблем је, на то сам стално заборављао да укажем, што тај рукопис није откуцан на нормалан начин, што су читаве и читаве странице, „чаршави“ текстова дати тзв. Факсимилима текстова. То треба да решиш....

Мана тог рукописа, и то велика, (....), је количина цитата – туђих текстова, који прелазе не један већи параграф, него читаве странице и табаке. То мораш да решиш, сам, ту ја не могу да помогнем, како видим да очекујеш. То мора да се одстрани, то је твој ауторски посао, јер у литератури нема двојице, већ само један. Један и једанпут. Како је говорио песник чешки рођен у Прагу Рајнер Марија Рилке : какав ОН, у литератури такав не постоји. Ако одлучиш ипак да штампаш ЗК, макар и као библифилско издање у 50- ак примерака, мораш и да преузмеш апсолутну одговорност. Мораш све то поново да читаш са оловком у руци. Да прецртаваш и склањаш оно што није на основној линији тога рукописа. Што га „затрпава“, што вуче у страну, што нервира; што ти можеш не сасвим да одбациш него да искористиш у неком другом рукопису. Ту опет ја не могу да будем ни од какве помоћи. Што сам могао, ја сам учинио, (....)... Многима ће се учинити да сам можда и претерао дајући толики простор ауторима родом из јужне Србије, Моравцима, али надам се да ће читаоци и посетиоци то разумети колико сутра или кроз време, ако мало боље уроне у текст „Прекопчелица.Секицол.Шаркамен“. То је то...

(...........)