РАБОШ

 

Претеча трговачког тефтера, врло искористива и за самоодбрану јер су они који најлошије плаћају обично имали и најдужи рабош па је било могуће и испребијати их дуговима.

 

Живот је одувек био изнад литературе, изнад сваке форме, романа, песме. Амбиција. Умишљености. Преливао се преко међа.... И титрао на хоризонту као неописиви потпис заласка...

На брисаном простору

"Где сада да играмо? нигде ;

не треба уопште да играмо ",

пише Пол Луј Курије у Петицији у име сељака којима је забрањено да играју (1822) , позива се на основне законе правде, здравог разума и традиције: "Азејски празници су били нарочито чувени у свим нашим селима, и позивали су на такмичење сеоски свет из свих околних општина. Одиста, откако су у овом крају момци научили девојке да играју, то јест , од оног времена када почесмо да постајемо своје газде - сељаци са обала [ера, азејски трг је увек био наше омиљено састајалиште за игре и послове. Тамо смо играли као што су то некада чинили наши очеви и мајке, а не памтимо да се ико пожалио на нас или да се неко тамо обрукао. Пошто нисмо направили ниједан изгред, готово нисмо могли да замислимо, у свом великом поштењу, да нам неко може одузети ово древно право, законито, стечено и посвећено дугогодишњим коришћењем, засновано на основним законима правде и здравог разума ; јер, ваљда имамо право да играмо код своје куће ; а где да се народ понаша као код своје куће, ако неће на јавном тргу?"

ЗАВЕТИНЕ су после Револуције (1945) у пожаревачком крају спречаване од стране нових власти у њиховом изворном облику,и временом су се сеоске славе свеле на игранке на игриштима, да би у неким селима, где су месни комунисти или општинске власти биле ригидније, биле забрањене, или сведене на територију порте,авлије и гостинске собе. Тако је тај празник временом постао туробан, мртав:слава се одржавала, али малобројна и некако разбијена. Осим неких суседних влашких села, где се играло изван села, на обалама река или крај шумских потока, под тополама и на трави. Од тада опустеше наши сеоски тргови...

Предмет Куријеве петиције је важнији него што изгледа, не само за сељаке и људе његовог времена, за Француску и Европу, већ и за Балкан. " У Француској се намножило много више жандарма него виолиниста иако нам они нису толико потребни за игру. Желели бисмо да нас о сеоским празницима лише свог присуства, а право речено, ми и не захтевамо да нас тако често обилазе : али власт се данас свагде налази и њена свеприсутност иде тако далеко да не начинимо ниједан корак на нашим игранкама, а да о њему председник општине не жели да буде обавештен како би затим поднео извештај министру". Јер на Балкану је , у другој половини ХХ века, све то било много горе и драстичније, него у Француској у своје време.

Данас је уторак, 22. јули 1997. године, и видео сам, долазећи на посао, очајање и просјаке. (Све је више просјака , и прошња је дивно узнапредовала, и изгледа да смо домашили онај степен беде који је испуњење неког проклетства.) Пре непуну годину дана (у петак, 23. августа 1996. године ) записао сам нешто о почетку Краја (када ми се чинило да сам све ближе остварењу идеје о оснивању Академије Алхемије) : 

 

ТО су биле њихове године,

године опсенара и голубова превртача,

узиђивања гробних плоча тзв. непријатеља у тротоар,године илузија, путовања мрачним и ретким возовима, стихије, студени и страха.

Из провинција стигле су хорде неких других лица. Млади и паметни ухватили су последње возове , бродове и авионе и отишли далеко. Било је оних који су знали исход свега унапред, наивни су се надали некаквом чуду , али није се догодило ништа вредно спомена. Догодиле су се њихове године, које ће појести наше године.

Савесни, сада наглас говоре, поново упозоравају и понављају шта се догодило и колико нас коштају и колико ће нас тек коштати њихове године. У ствари гурнули су народ на жилет и народ је сам себи пустио крв.

Све је више просјака и људи у годинама који се одлучују на самоубиство. Оно што је требало да се догоди - није се догодило. Људи и у аутобусима већ говоре са горчином о почетку краја...

Вране и голубови гриваши сишли су у градове, то може бити злокобан знак.Из канализације излазе угојени пацови. 10 % становништва купа се у меду.

У провинцијама, селима и варошицама, има још увек помада из резерви и неког другог времена, много шта је премазано помадом, пудером и прашином и изгледа другачије. Тамо се може узети јефтино у закуп земљиште, или купити багателно пошто је већина сељачких газдинстава пропала и изумрла.

То су биле њихове године, а не краљеве.

Све су преотели и узели под своје. Све најважније. То су биле године аутизма, свуда су постављали само своје проверене људе, а на положаје своју децу. Тако су, усред Европе стварали индијски модел, затварајући се у себе. И нема сумње да ће доћи до дегенерације те касте, изумирања, само што ће то ићи много спорије него што се надамо , и, мерено дужином једног обичног века, догодиће се - прекасно!

*

Народ више није врховни судија када је реч о пристојности и часности.

Некада су преки суд и прогонство били уобичајена награда људима који су се једини усуђивали да искажу оно што свако мисли.

Данас најбољи писци, и академици, причају и пишу о небитном ,хроникама

...У крчмама нема посетилаца, као раније, али и даље је

то новобалкански храм у коме нафракане девојчуре помажу платишама

да забораве, најчешће истину.

 

( "Свакодневно се врше покољи који не заостају за Цезаревим ; али свет слабо ужива у њима, док обожава дела далеко испод Рафаелових")

1

Све је опрано. Тањири, лонци. Крвав чаршав. Душа. Али, зар и даље, опет и опет, не навире мутни талог из ње?

Чудовишта чудовишних неиживљености?

Домаћи паук и даље плете своју мрежу!

Грех, ужас и страва,

испуниле су овај буџак!

О, колико пајалица треба!

Све је опрано, али као да из ничега, чини се, из саме чистоте, избијају као пеге, страшне мрље...

2

Кад неком пријатељи заврше као патуљци,

нека свој развој, величину , раст

чува и подноси као Запис (храст) .

Пуста је кућа,

тамо где су биле све наше наде,

кукувије се гнезде већ годинама,

а потомци далеко одатле

купују јефтино помрчину

и продају је још - јефтиније.

Говорим опет о заборављеним

трговцима светлости,

како би ме чуо макар онај занесењак

што тражи свога бога

на теренском возилу.

И он ће умрети, пре сусрета

са трговцима светлости ?

              17.септембар 2015.