Око Петровдана...

*  *

*  *

Од Васкрсенија до Петровдана, када се одржавају заветине, по српским селима, обнова је за нас била - тајна кругова, на планини наше прамајке, која је обновила наш Род. Шест деце је извела и одхранила на том имању у гори горунској, где има тако много липа; и ту су њени пилићи пустили корење, кјоје још увек "ради".

Ту сам те водио, где сада царују вукови и шакали, и где у буковој шуми налетимо, на кости оваца или коза, срна, и на темеље последњег унука наше Прамајке који је ту укопан са делом своје фамилије...

Обнове има тамо где је зацарио парлог и где се ужилило пропадање.

Ти кругови које смо открили у златно доба нашега живота, концентрични и немогући наизглед, враћају ми се. Као што се све враћа. Јер све је само вечно враћање...

У страху су велике очи. Побегла си са југа од пландемије, на крајњи север континента, да будеш ближе поларној светлости, где се слежу све душе умрлих од ко зна када.И ево, ускоро ће година дана, како Наши кругови чекају да их походе оболели од не знам чега људи савремени. Наћиће их можда понеки пастир или ловац, јер смо их обележили камењем, камењем које смо скупљали у оближњој њиви коју су узорали локални влашки ловци да засаде кукуруз за дивље свиње, као мамац.

Хиљаде километара су између нас, и само ће се временом растојања повећавати, онако како успомене буду сазревале у нама. Не тражим ништа. Не пребацујем ништа. Бог те благословио, и нека прими моје молитве за твоје здравље. Опраштам све оне ствари због којег други до смрти мрзе; јер треба опростити сваком који чини а не зна шта чини. Који је нашао, а не зна да је нашао...

(На младог Св. Николу, 22. маја 2011. На Хомољским планинама) ...