ЧУВАРУ ПРИЗРЕНСКОМ

 

 

 

 

 

 

 

 

Предња  страна корица СЛОВОСЈАЈА:Српске светиње у очима песника: 1000 година Призренске епискпије, приређивача Милоја Дончића, Ревнитељ, Ниш, 2021. - 285 стр.;илустр.;21 цм.

М. Дончић је, изгледа, једини присетио да, у улози приређивача, сакупљача и аутора додатног текста, обележи хољадугодошњицу Призренске епископије. 

Књига је штампана у хиљаду примерака, белешке о писцимачије је прилоге убрстио у ову књигу налазе се ма стр. 245-272.Белешке о М. Д.  на 225. стр.

Идеја да се оваква књига објави "није нова - пише у уводном слову приређивач. - У мојој глави је та мисао дуго стајала.Ова књига не оцртава само културолошко-духовну линију српског идентитета, већ и историјско-стратегијску црту на геодемографској мапи Призренске епископије. Ова епископија није случајно одабрана, много је разлога, ту је и мајдан најстаријих и најзначајнијих наших светиња, ту је тло прве српске државе, на којем су се одиграли најзначајнији историјски процеси од њеног оснивања до данас..." итд.

 

ЧУВАРУ ПРИЗРЕНСКОМ*

Бела Тукадруз

 

 

Чувар призренски је Христ, натприродна сила.

Сведок векова је бесмртан и неумољив.Сија.

Ко ведро ноћно небо зимско. Из зидова Љевишке избија

опомена. Узалуд су вам, мајстори, из Недођина,

преузимања,скрнављења лепоте, (какве зна ислам,и Азија).

Узалуд су вам увођења коња и претварања у коњушнице

краљевских лаври! Потврђују их тапије наше од давнина,

а не топузи, кесери,и ваши „потписи“ (пожари).

Премудрост је краља Милутина водила

и Архиепскопа Данила (небеска виша сила).

Из ископаних очију Симониде и других ликова

са фрески – не зрачи, никаква победа (победа варвара),

већ Божанствени пут, жесток и оштар, и пун чуда,

и обрта какви приличе Чувару призренском. И Српским краљевима,

што су зидали на добрим темељима. На којима смо ми, потоњи,

никли као маховина, симбиоза којој ни пожари, ни насртања

сотонска, затирања, сеобе на север, не могу ништа -

ништа да измене што је записано!

Почетком 2021. 

  

ПЕТАР ПАЈИЋ

 

РУКА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

 

Био сам у Призрену,

кроз уморни пламен љубио иконе.

Из жара свежег очима вадио слике.

Гледао сам руку твоју, како освештава

камен, циглу и звонике.

Био сам у Девичу, и слушао речи твоје,

где црвеног жишка робот инсталира.

Из кутије  звучне, у смирају своме,

постоље клавира лизала је змија.

Враћао се веран вери, коју нико никад

неће моћи да убије.

 

(стр.173) 

МИЛОЈЕ ДОНЧИЋ

НОЋ У ИБАРСКОМ КОЛАШИНУ

Бели анђео стрелама пробиден,

ужарена крила.

Бадњак рашчињен,

прстен кардинала,

Дубоки поток и коцкарница Ромила,

Црвено слово, сенка Јустинова изнад Урала.

Кажипрстом из Дечана, под лампом

Скендера из Шипоља,

удружени чауши из Тропоје и Звечана,

Преко свећа и тамјана, у зору рану,

из певнице изнеше монаха Дамњана.**

 

______

    * Први пут објављено на 207. стр.  ове књиге, у којој је штампано много непознате поезије, и сасвим познатих и оних других песника Срба који надолазе...

  **  стр. 151...