БЕСТРАГА МУ ГЛАВА!

МРАВИ






Да је наша мајчица жива, помислих, пролазећи крај склепаног грдила од бетона званог успутна сеоска аутобуска станица, где су излепљене одштампане умрлице недавно преминулих и руком исписане љубавне безобраштине локалних празноглаваца, и да то све види, одштампано и написано, шта би рекла? — Бестрага му глава!

— Видим да чекате аутобус, већ скоро сат времена, извините, неће доћи! Онај у и пет и нешто је прошао, онај око девет вам је отишао пре него што сте стигли.

—А где су остали?

—Укинути. Због короне. Остао само онај из Београда за Зајечар, А у њему кад наиђе, нема ни десет путника.

—Али шта је са овим линијама окружним и општинским?

— Нема путника. Већина иде аутима. Морам да кроз неки дан региструјем и ја свој ауто.Бестрага му глава!!

— Коме?

— А ви циљате на Онога? Не, корони…

Вратим се, наравно, кући. На радном столу у кухињи црни се пруга мрава.Они су се појавили при крају ванредног стања – незвани гости. Моја коронска сапатница, осетљива на све, а посебно на инсекте, покушавала је да их отера содом бикарбоном, сирћетом од рибизли, јабука… Ја као да то нисам видео, Наша мајчица да је жива, сигурно би закукала: — Бестрага им глава!

Кад су отворили границе ЕУ, Г-ђа са Севера, назовимо је Хиперборејка, отперјала је чак према Кируни - од најезде мрава у нашој кући, пожелевши ми сву срећу овог света. И поновивши да ће тужити онога који је хтео да је убије, њу која је више времена проводила на путовањима и у аутомобилу, него прикована за  једну собу, или једно двориште.

— Какви сте ви то, бре, народ? Накриво насађени? Што трпите?И докле?

Скоро месец дана је прошло од тада. А мрави су ─ бестрага им глава ! ─ наставили своју најезду. Ма колико ја прао површину радног стола, судоперу, посуђе, мрави су навирали у колонама и кренули у праву окупацију куће. Будио сам се са мравима у коси, у кревету. Поливао их сирћетом. Скупљао их сунђером и поливао врелом водом! - Слаба вајда. Или како би наша мајчица говорила – нечиста посла. Приметио сам да су права напаст у време кишних дана. Таманио сам се и питао – одакле више навиру?! Ко им наређује? Мора да имају вођу, који је гори и од нашег, чим их тако шаље у акцију, жртвује на хиљаде хиљада!

После киша, трава би набујала за неколико дана. Не знам колико сам до сада пута косио траву у дворишту. Расте брже од моје браде! Видео сам да је наша кућа, као и две камаре песка, северни део дворишта, окупирана територија под влашћу мрава. Тримером сам косећи растурао њихове мравињаке, који нису велики. И уочио сам да су мрави, још док је покојни отац био жив, и упркос бетонском прстену – стази око куће – они нашли начина и пукотине да се увуку унутра. После очеве смрти уочио сам разне отрове у кухињи против инсеката – тиме се он борио против најезде мрава, али нам о томе није причао...Имао је обичај да нас поштеди напасти…

Прошле године је исто била најезда, некако у исто време – оних повремених, неприродних олуја и провала облака. Одкако су престале кише, ових дана, и мрави су се повукли. Нестали. Као да су на нешто хтели да ме упозоре? На неку неприродну ствар, сотону?Нечисте духове? Бестрага им глава...

(...)