Погледај - удесно, дом свој, анђеле!

 ПОДСЕТНИК ЗА ПИСЦА

БИСТРА ВОДА У КОЈОЈ СЕ ВИДИ СВАКА ЖАБА

 

.............ЗАКОПАНО БЛАГО: Извесне рукописе Гистава Флобера откриће можда неке наредне генерације као археолошку ископину par excellence. Мораће да ураде баш тако, јер их је сам писац 1871, када је пруска армија ушла у Француску, закопао у својој башти. Умро је деценију касније, после чега је кућа била разрушена. Да ли је у међувремену ископао ковчег с благом није познато али, будући да је био од оних писаца који се тешко растају од сваке своје написане речи, ово самоотуђење у најмању руку чуди. Нагађа се да су у ковчегу похрањене оштре сатире на ондашње француско друштво или делови романа о савременом Оријенту који је Флобер планирао да напише. Можда је била реч и о белешкама за роман о времену Другог царства или пак о синопсису за Спиралу, велику новелу о лудилу. Сва је прилика да је страх био једини разлог који је натерао Флобера да се лати лопате. Остало је на томе да ко пре поткопа бетонске докове у Руану, њему Флоберова кутија.
Стих "киша меко пада на град" припада Рембоу, али не и некој од његових сачуваних песама. Имамо га само као епиграф који је Пол Верлен наменио једној од својих збирки. Тај податак, поред осталог, упућује на могућност да су постојала Рембоова дела о којима ништа не знамо. То убеђење поткрепио је, после Рембоове смрти, његов школски друг. Он је признао да је имао бележницу са 50 или 60 раних Рембоових песама, али да ју је, у некој селидби, затурио. Сећао се, ипак, једне песме, тачније једног стиха, али и њега само као кроз маглу: "гуске и патке лепећу крилима у блату кокошињца".Данас вероватно звучи сумњиво тврдња да постоје лопови који краду књиге. Не због лопова, него због књига. Некада се, међутим, дешавало и то. Ернесту Хемингвеју украли су из хотелске собе у Швајцарској 1922. кофер са хрпом необјављених рукописа. Хемингвеј је касније тврдио да би радо отишао под нож кад би му операција гарантовала трајно уклањање сећања на тај дан. Кажу да су сва Хемингвејева каснија дела настала као реконструкција оних која су му украдена. Између осталог, украден је и рукопис романа о Првом светском рату.СПАЉЕНЕ КЊИГЕ: Оно што је поштедело време, није ломача. Прво познато спаљивање књига догодило се још у петом веку пре нове ере на атинском тргу. Горео је спис Обоговима, који је написао Протагора, оптужен за безбожност. Међутим, остало је записано да се најсвирепије спаљивање, које се претворило у тотални злочин, догодило у Кини у трећем веку пре нове ере. На власт је дошла династија Ћин, за чије време је, између осталог, започета и градња Кинеског зида. Први њен император наредио је да се све постојеће књиге спале. У његовом је лудилу изгледа остало неко зрнце разума, па је дао да се сачини по једна копија од сваког дела и то само за његову личну библиотеку. Улице је потом прекрио густ дим са ломача. Онај ко би неподобне књиге само споменуо, био је погубљен. Обузет фаталном фикс-идејом, император је на крају заповедио и да се 260 следбеника Конфучијевог учења живи закопају у масовној гробници како, по сећању, не би поново исписали дела свог учитеља. Она су, неким чудом, ипак сачувана, сва осим Књиге о музици.
Први писац који је спалио своје рукописе био је Платон. Тај немилосрдни цензор и критичар уметности, у својој младости је и сам писао песме, али када је упознао Сократа, све их је спалио. Не жалећи нимало, на гроб своје поезије ударио је подругљиви епитаф: „Дођи Хефесте, амо, јер Платон нешто те тражи." Сасвим солидан рецепт како од писца постати критичар, или како научити да читаш самог себе.Много година касније лорд Бајрон доживео је да му рукопис спали издавач, због чега његови Мемоари никад нису угледали светлост дана. Били су жигосани као штиво које заслужује да буде читано једино у борделу. Иако је Бајрон писао издавачу да у књизи нема личних исповести које би штетиле јавном моралу, а поготово не приче о инцестуидном односу са полусестром Августом, која је као трач ионако већ кружила градом, све је било узалуд. Неки сматрају да би ово дело, да је остало сачувано, било у рангу са Русоовим Исповестима.
Као порнографска, песимистична или преобилна била је својевремено проглашена и књига Милоша Црњанског Дневник о Чарнојевићу. Роман је, додуше, објављен 1921. у издавачкој кући Свесловенска књижарница М. Ј. Стефановића, али у знатно скраћеној верзији. И дан-данас се са сигурношћу не може рећи колико тога недостаје, ко је извршио скраћења и где је оно што у штампу није ушло. Црњански каже да је у изворној верзији роман имао 12 до 15 штампарских табака, али је објављено издање износило тек пет табака, и то са помешаним поглављима за шта је био одговоран Станислав Винавер који је вршио коректуру књиге. Црњански је, у бесу, пред Петром Добровићем, који се "томе грохотом смејао", спалио изостављене делове Дневника.
Нешто слично се десило и са најпознатијим и јединим завршеним романом Боре Станковића. Нечиста крв објављена је у пишчевом издању и то уз помоћ оглашене претплате. Прикупљени новац био је довољан за штампање само 16 табака, али пошто је рукопис био дужи, Станковић га је скратио за два. Кад је роман изашао, критика га је прихватила с одушевљењем, додуше с једном, можда минималном, али свакако не и занемарљивом замерком, која се, гле чуда, тицала саме завршнице. Сви су знали да је роман скраћен и о томе се онда много писало. Али како је време одмицало, а сећање на овај изнуђени губитак јењавало, рецепција романа престала је да се бави несталим завршетком. Не само да о томе више није било спора, него се сматрало да, тако како јесте, управо и треба да буде. Јер, ако је писац роман умео да почне, ваљда је, додуше у ванредним околностима, умео и да га заврши.
Због лоше критике Исидора Секулић је такође спалила једну своју књигу. Након појаве студије Милована Ђиласа „Легенда о Његошу", у којој се критикује Исидорино дело Његошу књига дубоке оданости, списатељица је већ написани други део своје студије бацила у пећ. Прва српска жена академик сведочи да се била препала да је не ухапсе и да је, ако до тога дође, била спремна да се обеси.
Иако није потврђено, сматра се да су издавачи одговорни и за то што се у другој књизи седмотомног Златног руна Борислава Пекића није нашла прича о људождерству у Београду у XVI веку. Тај је део, наводно, на захтев уредника Просвете, сам писац избацио због чега се касније страшно кајао.
Међутим, најпотресније самоспаљивање у историји светске књижевности јесте Гогољево спаљивање другог дела Мртвих душа. Гогољ је радио на њима скоро десет година и први део је, према његовим речима, требало да буде само „доксат уз дворац који је планиран у колосалним размерама". Западајући, међутим, у религиозни мистицизам и раздиран сумњом у вредност свега што је написао, Гогољ ће спалити ову књигу и то неколико пута. Коначни обрачун догодио се једне фебруарске ноћи. Писац је позвао слугу да упали ватру. Један по један, листове је гутао пламен. Пошто је све било готово, прекрстио се, пољубио ужаснутог младића у чело и срушио се јецајући. Престао је да једе и после девет дана је умро. Други део Мртвих душа требало је да буде животно дело Николаја Васиљевича Гогоља, али се, како је неко записао, претворило у „подвижничку ћелију у којој се он мучио и патио све дотле док га мртвог нису изнели из ње".
Онако како је писање окончао, тако га је и започео. Прво дело, које је објавио под псеудонимом, Гогољ је, после неповољних критика, уништио. Повукао је све примерка поеме Ханс Кихељгартен из књижаре и спалио их. Кризе су биле редовна појава у Гогољевом животу, а стваралачке неуспехе доживљавао је као казну за „грешно исмевање својих ближњих". Гогољ је планирао да напише и трећи део Душа, али ту идеју никад није реализовао, па је и то још једна његова књига која је за нас остала изгубљена.

   

       =извор: Књиге које недостају ИМАГИНАРНА БИБЛИОТЕКА /Љубица Пупезин (одломак),  Време , бр. 775,  10 новембар 2005, видети више  >>>>>>>>>>>>>

.. 
ЛеЗ 0008322