СПЕКТАР: Из неочекиваног угла

Дивљи коњи недељом пасу уз ограду наше Друге авлије

РИЈАЛИТИ СРБИЈА 07. јул 2019. 01:20 
Земља чуда и апсурда.

Ustani Radoje Domanovicu 07. јул 2019. 01:14 
Naravno pogrešno. Najlepše su moja majka i tašta. A i moje tetke su lepše. Pa i strina... Ova čak nije i na prvoj strani spiska.

Mića Iz Kafića 06. јул 2019. 19:48 
Napravite penzo rialiti ili treće doba neka svako proba!

    Извор: Вечерње новости  >>>>>>  >>>>>>

  

УМЕСТО УВОДА

...

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ - кобила са ждребетом пасе испред ограде око наше Друге авлије... - А они туда пролазе сваког јутра, пасу, па се после врате уз Поток према  Зукви. Газда их пустио кад је отишао у Словенију да ради... Кобила сама о себи брине... ухрањена је... ноћу иде да спава кроз отворену капију. Тамо где је њен власник хтео да изгради Етнографски музеј околине... Воду пије на Потоку... Па, како да Ви то не знате?

   И почињу приче, о пустим кућама и пропадању, распадању, али без наравоученија...

   И онда се догодило то што се догодило, разишао се са женом, свако на своју страну, па и животиње нису имале неки избор, нарочити, него да почну да брину о себи, и да лутају селом и пасу крај плотова....А шта ће бити на зиму, кад падне снег?

Ето шта учини несрећна љубав између човека и жене.
Е, али мени се чини да је кобила са ждребетом  смиренија од свог газде који се потуца по свету...

   Свуда нека врста ријалитија и злослутних знакова. Само нема Вука Стефановића Караџића, нити хроничара, који би све то записали, да остане неки вид сведочанства, о једном народу званом Квочка, кроз сто педесет година, кад ишчезне, - да остане барем неко сведочанство...

    Да подивљали коњи лутају Старом планином, и да се њихова крда увећавају, али и да је криволов на њих изван контроле, то је до пре неколико година била сензација; али да коњи лутају једним печким селом на само сто километара од Београда, то већ значи сигнал да је појава већ нека врста метафоре која без много речи сведочи о земљи Србији. Зашто Срби напуштају животиње (псе, коње, сутра ће и друге?), домаће животиње да се брину саме о себи? Нису све животиње снажне и паметне као коњи!

...

    Србија је остарила? Да.

    Србију издржавају пензионери.

    

    Да, Србија умире, негде објаве податак о томе, али нико да заустави то умирање. Социјализам је овде начинио чуда, искварио је сељаке, пролетеризовао, превео их у град, докусуривши тако онај неисцрпни извор народних снага, који је обнављао Србију вековима. Какве задруге, какав Кркобабић, какве бре династије, какви спасиоци, већ је касно - погледајте ову напуштену кобилу и ждребе. Паметнија је она и смиренија од свих лажних обећања и мутивода, од свих оних који су се отуђили од себе и својих имања и обавеза, и оних који су отишли да служе ко зна све кога у туђем свету, док има дедовина и очевина пропадају и претварају се у парлог, можда и већи него што су били парлози после Првог и Другог српског устанка? Тад је било много крви, губитака, и .... народ је иако десеткован, крчио и крчио, подизао салаше, праве мале државе, и множио се, и растао, јер је имао сан. Шта је то што је за мање од пола века начинило Србију оваквом каква је данас? Некад Турци, а касније кад је већ укинуто турчење и јањичари, Србе су почели да преводе масовно у своју лажну веру богоборци служећи се свим средствима, успели у ономе у чему нису ни Турци за пола миленијума!

    

     *  *

    Дошло велико зло, преблизу.

    Није ипак дошло време да погинемо, него да коначно видимо ко је какав.

   Ако смо зрикави, ево наочара: ови дивљи коњи испред наше капије.

   И онај чланак, из кога су цитирани неколико коментара читаоца тога чланка.

    Није нам народ глуп, и није се сасвим предао. Још увек нас има више него пред Први српски устанак, али, присетимо се пословице: Није добро с великом господом из једног чанка трешње јести.

   Кад нема ко други да повуче напред и да нас поведе, замолимо ове дивље коње... Да нас посаветују. Али се прво побринимо о њима, као што су чинили наши стари, пре свега дедови, који су бољи били од наших очева, чак и кад се чинило да су гори. Не треба да нам буде жао због много чега другог, већ само због заборављеног...

* * 

 ДЕМОКРАТИЈА И ТИРАНИЈА

....Демократију је прво збацила фракција позната као Тиранија тридесеторице коју је предводио Критијас који је раније био Сократов ученик. Тирани су владали једно кратко време пре него што је атинска демократија поново успостављена од када је покушавала да угуши Сократов глас.

Звучи познато? Јесу ли његове мисли погодиле шта ће се десити човечанству? Као да је знао шта ће се десити. Просто се запитате како је могуће да се за 2500 година ништа није променило! Да ли се слажете?

ИЗВОР: Кутакнет

 

...

Месец и коју недељу дана ксније....Све изгледа другчије. у суштини, све је друкчије него што нам се чини...

Кад видим, на друштвеним мрежама, ко су "пријатељи" мојих тзв. "пријатеља", пожелим да им будем непријатељ! Боже, колико се дубоко понеки могу сурвати... Ми уопште не познајемо своје "пријатеље", не!
И што мање познајемо себе, упадамо у замке, које су горе од свих понора, понора без дна...
О зашто видех нешто!
Боље да човек не зна...
Али, то је филозофија ноја у опасности, који мисли да се спашава на тај начин што зарије главу у песак.
Хвала ти, Боже, што си ме спасио од фатаморгана, подмуклих, алкохоличара, и особа од којих су остале само рушевене, одевене у кинеску пластику.... итд.

Дволичност или прикривена болест? Интернет и манастир. или једно или друго. Конвертити. Прелазак из једне секте у другу веру. Такозвани побожњаци. Тражећи бога, понеки, не мали број, чак и добри људи, врло често стигну до демона и ђавола. Са тиме се суочавам у последње време у овој манастирској сеоској самоћи, која пружа прилику да се ствари сталоже и сагледају. Куда јурцате људи, жене? Шта ће вам 5000 пријатеља (колико допушта Фејсбук, или и 250, колико има једна богомољка, мимикрична, комплексирана, болесна, тобож морална, друкчија од своје фамилије, деце, а у ствари - ако се погледа ко су јој "пријатељи", на тим тзв. друштвеним мрежама - од ... невероватно) Интернет допушта немогуће преваре, иако је замишљен да повезује људе са разних страна света... Ко има по петсто или пет хиљада "пријатеља" на друштвеним мрежама, нема у ствари ни једног правог пријатеља. Ту се у ствари лове људи, лове једни друге, упуштајући се у најлуђа општења и скаредност најниже порнографије.... Фуј, хвала Богу што сам схватио, случајно нешто претражујући на интернету, у каквој сам заблуди био до јуче, то јест до средине јуна... Колико зла и садизма у душама има! Сами себе распињу, као у време инквизизије, на најстрашнијим справама за мучење, које су сами измишљали и измислили, самујући....

  Све ово што сам записао довде, може се дописивати, наставити. И то треба наставити. Јер живот и ћутање нуде богату грађу, па и онда кад човек гута у себе невероватне ствари због којих сања караконџуле и непојмљиво. Ћутање и гутање стварају подмуклу болест. И пријатељима и непријатељима треба рећи истину, има начина, иако свуда има више разлога за повлачење слично повлачењу рогова виноградарских пужева. Али, нећемо о пужевима и хермафродитима!

    Јеси ли при себи? - тако нас с висине гуше речником наших дедова.

    (....)

     Не будемо ли ово наставили, Наставак ће написати варвари! Труковаће своје лажиране мемо хронике и лагарије, борећи се за неку своју улогу, коју нису имали, ни могли имати. Јер сваки онај ко се једном упецао, ухватио у замку - служења неистини, тај се ко мува упецао на лепак; и такво писање ма колико слаткоречиво и пуно анегдота, је копрцање муве, анегдотски мемоар. Кога брига данас за некакве мемоаре и новодемократску стратегију трансформисаног Новокомпонованог  Геџиног Неоагитпропа?...

      (...)

  

   Крајем маја 2018. У Мишљеновцу. Хало? Ко је тамо?

    Истина? Која личи на једну Контесу?

    Крајем јуна дописао 2019. дописао:

    Хеј, па са ким ја то у ствари разговарам? Ко ме то зајебава? Ко ми то узима време? Истина личи на саму себе...

    Прекида се телефонска веза....

 

________________________

 

Добро да сам написао све ово довде, чини ми се, крајем јула 2020. Опет нешто поправљам, свињце или шталу, годинама после смрти наших родитеља. Оно што могу. У седамдесетој. Требало је да то почнем раније - чим сам отишао у пензију... Колеге писци ми се не јављају. Зато што сам престао да публикујем њихова "сочињенија". Тако је то код нас (Срба). Прво су своје очњаке показали они тобожњи најискренији пријатељи. Они што су "честите душе" и сањају (буржујски сан) (да им падне пекара са неба, макар у неком општинском месту!!!) Што су угодно проживели најбоље године свога живота, као хомодуплекси, чланови једине партије и пришипетља цинкарошке. Они што су залутали у књижевност.  Не јављају ми се ни они други, тобожњи уметници... па да, они и јесу били фаворизовани уметници наше, Титославије (дубоке државе). Хвала Богу! Повукао сам се из тог света на салаш, да као моји пређи, сејем и жањем, косим и берем... да не слушам и гледам велике лажове и душогубце...

    (Наставља се!!)