Мрак. Буђење усред ноћи...

Пошаљи ми одмах једну твоју слику,
како сада изгледаш!
Буди ме глас из велике даљине.
Телефон ми је у руци наравно.
Нисам се сасвим разбудио.
Шкљоцам.
Нешто је ваљда испало?
- Али то је само мрак, мрак!
- То сам драга ја! Погледај.Мало боље.
- Мрак... Вратила сам се из болнице,
са мном није добро... ако баш умрем ове ноћи
нека то буде са твојом сликом...

...
Гле стварно. у мраку се назире нешто
Једна светлија тачкица,
врх неког носа,
нешто налик на бркове,
пуне усне,
ауу...
Палим светло, устајем
22:44 часа. Увећавам фотографију,
неуспео снимак.
Нека мрачна икона.
Поново правим селф и шаљем,
не усуђујем се да питам,
шта су рекли лекари, или њен хирург.
И осећам стид што нисам крај ње
и страхоту тог растојања
између места у којима се налазимо,
две хиљаде километара!
Можда је требало да пошаљем
слику нашег Господа Исуса Христа,
али она је тражила моју слику,
после свега и упркос свему.

Господе Боже, велики Цару Беспочетни,
пошаљи Господе Архангела Твог Михаила
на помоћ слугама Твојим...
(...)

5. семптембар. Мишљеновац. После 23 ч.