Космички Нотес

 

  ТО ЈЕ ТО, ИПАК

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Биљчица  ради тихо свој посао,

нагриза Бетон уз помоћ влаге

бубица, леда, и мајстора 

који су отаљавали малтерисање

јер је наручилац посла

већ био зашао у девету деценију живљења

и свет гледао кроз три пара наочара.

Али да је био и камен, чак и Гранит

али ко још овде гранитом ограђује своју авлију и кућу,

гранита више има на гробљима последњих деценија,

он дуже траје док не дођу неки нови варвари

из правца Азије, одакле су пристигли и козојеби.

Онда ће ти и такви, које је позвао Сотона,

илити онај чије име социјалисти са говорном маном

изговарају као Сереш, што на ратиштима

одрубљују главе протвника и шутирају као фудбал,

онда ће ти и такви мермером са наших гробаља

попуњавати темеље својих будућих штала,

као што су комунисти на Фрушкој гори

узимали циглу и други грађевински материјал

из напуштених манастира да зидају свињце!

 

Било и биће!  У Манасији су коње везивали

унутар Деспотове Задужбине

Безбожници.

Да Светињу опогане, Погани.

 

Историја се, нажалост, понавља,

Анђеле, изалудно је бежати на север

До Северног  Пола.

 

И гле, опет неки хермафродити

копају испод наших ногу,

по нашим двориштима, 

испод кућних прагова,

и као не виде шта се збија

о в д е, јер су купљени

и друже се са педерима

иако српски језик

са почетка наше манастирске

књижевности има жешћи израз.

 

 

Не бежи, Анђеле Северни!

Не можеш побећи од

козојеба и оних што су те

ко у време најгорих непочинстава

силовали чекајући да дођу на ред.

 

Не скривај се.

Прихвати Истину. 

Ишчупај ту биљчицу што тихо

и упорно разара Бетон.

И камен.

Излечи ту душевну бољчицу

и заустави време.

Јер ти то можеш, Анђеле.

Као песници. Да пређеш

из дубоке и трауматичне прошлости

у будућност дубљу и даљу,

како би садашњост 

као на филмском екрану

постала - не онаква

какву кроје извесна 

електронска сукућала,

већ сасвим другачија,

као те фреске у нашем завичају,

у Манасији, које израњају из малтера

које није изгризла мокраћа јахаћих

животиња азијата. Ни после толико векова.

.......................

 

 

 

 

 

...

 

 

 

 

... 

Шупа (Документациони Центар. Велика магаза. Кош)

Леп је живот!

Говорио је наш отац

при крају својих деведесетих

И гледао сјајна ока

у даљину.

Брат га је- по налогу Судбине? -

обилазио редовније и чешће

од мене.

Умро је како умиру праведници

у трену

у загрљају сина.

Поглед му се зацаклио

и опет је гледао

у даљину,

у висину.

Зашто се тога

присећам у минибусу

тачно пред подне

другог дана

Велике Госпође?

Не знам.

Минибус је био пун.

Возач се шалио на свој начин.

Клисура јоргована

је у том трену била тесна

за ветар онај врели

који је однекуд

продирао?

Суша већ неколико недеља

узима свој данак.

Лето је било на измаку

али у пуном јеку.

Зри, тамњаника зри.

Суша је обријала

и нашу авлију.

Тамњаника, зри. 

Бела.Зри.

Наш отац је према мени био

затворен.

„Леп је живот“ 

понављао је и у деведесет првој.

Леп. 

Тамњаника је бела, сазрела.

- А онај дечко што се удавио?

- Ја га знам онако из виђења…

- Где ће га сахранити данас?

- Мислим да то неће бити у Раброву,

ја тачно баш не знам где живе у иностранству..

Разговарају непознати младићи

иза мојих леђа.

Бела 

зри тамњаника, 

слатка,

већ је пчеле беру,

стршљенови осе.

Зри, тамњаника зри!

Ветар се удружио

са роштиљом великогоспојинских поднева.

Шира цури низ ножице

пчела и стршљенова орних.

Девојке муљају обране гроздове

у великој каци…

Лепе су им ноне

и леп је живот, Оче!

 

Леп је живот, 

овај овде, оче,

неописив, 

непоновљив,

и неизрецив!

(Путујући минибусом од Кучева до Мишљеновца, загледан у брегове успут, што се жуте и црвене, дан после Велике Госпојине, 29. 06.2019)

Прошлог лета, путовање кроз Републику Српску... Снимак С.)

ЛеЗ 0017436