Претражи овај блог

Translate

ПОСЛЕ ВИШЕ ОД ПОЛА ВЕКА

31. 8. 2022. Пролазећи улицом ОСЛОБОЂЕЊА или о пролазности свега. О пропадању Ово није она "проклета улица Риге од Фере" из једне од Бранчилових песама .Ово је једна друга - кратка; која води, (ако се иде према реци - у правцу снимања) према сачуваној воденици, званој Лазићској, која не ради, не меље више жито, кукуруз и овас, већ само ...људске душе пуне сећања...Тамо где има душа. Још увек тече, дотиче вода из правца Нереснице вадом, и отиче... враћа се у реку...Многи су помрли из ове улице, које сам у њој сретао пре више од пола века, ... све се изменило од времена када сам отишао на школовање, и не може се вратити уназад као казаљка часовника . Неее ... (31. август 2022.) PS. - И младост и старост се не слажу! Збогом, вароши, свете који више не препознајем! Збогом, илузије!

СВЕТ ЈЕ МНОГО ДУГОВЕЧНИЈИ....

 

 



 


 

 

о.Љуба - ВРАЧЕВСКЕ МОЛИТВЕ ЗА ИЗГОН ДЕМОНА

JOHN DONNE - DER TRAUM

0:12 / 2:04 ЏОН ДОН - САН 30 приказа 15. 9. 2022. Поетри би Јохн Донне (фото) / Рецитовање: Клаус Хофман / Напомена: ако нисте сопствена палата, свет постаје ваш затвор. Ниједан човек није острво. Никада не питајте за кога звоно звони - оно звони за вас. (Ј.Донне)

На други поглед







 

Ово сам написао јутрос и публиковао на једној од тзв. друштвених мрежа. 


Едиција Заветине

 

Оцениле су 3 особе

 *    *


Едиција Заветине
Будио се око 01:30, па око пола четири, пола шест. Нахранијио кокошке у уобичајено време. Роса до колена, у другом дворишту. Ех да је таква влага била у јулу или августу, била би берићетнија јесен, година. На вињагама је, ипак, преостало оно што нису докрајчиле осе или смрдибубе, зване америчке...На столу је једна од последњих књига покојниг Миодрага Павловића, чији посмртни остаци леже тамо негде далеко, где извире Дунав. (Миодраг Павловић ЖИВОТ У ЈАРУЗИ / Ктиторов сан - Арка, Смедерево, 2007, отворена на стр. 27, подвучен стих: заборав свега личног помоћу кога дишем...)* И одједном, ти стихови, и сећања на повратак из Шведске у Србију, марта 2020, по месечини, на... (хтедох да напишем - мечкину рупу), тј. у Срб., потиснули су ружне и тужне мисли које се роје, подстакнуте оним "животом" којим се  "живи" у "јарузи"...

А онда смо читавог дана брали презрело грожђе у првој и другој авлији, мој старији син и ја. Надгледани од Баксуза, Демона и мачора Жуће. А ви, ретки пријатељи, блиски и далеки, шта сте, чинили, ви, овог дана? 

Је ли то можда било нешто важније од онога чиме смо се бавили ми?

Тек сада могу да читам док не заспим од умора Павловићеву књигу.

Поново. Пажљивије...

 

____________

    * Извињавам се што нисам навео  целину из које је истргнут, Павловићев стих који сам подвукао: ево то чиним овде.

Ако успем да останем чиста вода
бићу срећан као притока која се слива
низ улице познате из прошлих времена,
док се у мени башкари неко ко нисам ја, -
заборав свега личног помоћу кога дишем.