Смрт је почела да уређује много тога...

 

КРАЈЕМ НОВЕМБРА 2016.

 

Бог ме није заборавио, ни у години две узастопне смрти блиских бића. И то је та Светлост, која води и оним дугим путем према гробљу, породичном, и она железничком пругом само у другом смеру, изван тунела уз брда и даљине...

 

 

Ту линију је одредио Бог, сваку стопу, сваки симбол, Хоризонт, залазак и излазак Сунца, чак и те чахуре у прашуми крај реке. Јесен је, и живот добија смер који је задат. Смрт је почела да уређује много тога. Не планови, не амбиције, не трице и кучине, дрангулије...

 

Тако ми се чини шест година доцније. Када сам почео да се смирујем и да прихватам све те симболе и препознавања "најбољих тренутака" ...

 

     16. новембар 2022. Рано

ПОСЛЕ ВИШЕ ОД ПОЛА ВЕКА

31. 8. 2022. Пролазећи улицом ОСЛОБОЂЕЊА или о пролазности свега. О пропадању Ово није она "проклета улица Риге од Фере" из једне од Бранчилових песама .Ово је једна друга - кратка; која води, (ако се иде према реци - у правцу снимања) према сачуваној воденици, званој Лазићској, која не ради, не меље више жито, кукуруз и овас, већ само ...људске душе пуне сећања...Тамо где има душа. Још увек тече, дотиче вода из правца Нереснице вадом, и отиче... враћа се у реку...Многи су помрли из ове улице, које сам у њој сретао пре више од пола века, ... све се изменило од времена када сам отишао на школовање, и не може се вратити уназад као казаљка часовника . Неее ... (31. август 2022.) PS. - И младост и старост се не слажу! Збогом, вароши, свете који више не препознајем! Збогом, илузије!