СНОХВАТИЦЕ

Телескоп служи за посматрање удаљених објеката које људско око не може да види. Помоћу њега се посматрају планете, галаксије, маглине и друга небеска тела. Исак Њутн је први направио телескоп са сферним огледалом.
   Савремени телескопи, како земаљски тако и свемирски користе сферна огледала. Она скупљају светлост која путује милијардама година са веома удаљених светлосних извора, звезда и галаксија.

                   Из неког чланка

* *

Наилази сферно тело

што тишином сфера јечи

ко планета што се гаси

и нестанком својим лечи

испуњавајући сваку жељу

ко реп звезде репатице.

Као кругови концентрични

на површини речног вира,

плове, плове снохватице  -

одатле као зрачне стреле

из најдубљег свемира,

наизглед ко сила хира…

4.09.2019. 03:56. Мишљеновац

Да ли постоје такве руне

часописи који се гутају

како је писао стари жрец

слађе од било ког романа?

И које гута – зашто – дубина,

зар зато што све упија тишина,

као бескрај, пупољак, помана?

(Преписано са једног папирића. Неке речи неразумљиве. Наједном се пробудио, из неког неизрецивог сна, ритма стихова, чини ми се, и покушавао да ухватим бунован.То, те зрачне стреле што плове, плове у космос из кога су и допловиле...

Субота, 07.09.2019.3:58.

Хучи. Крај лета објављује Крошња

Америчког дрвета. Винске мушице.

Кишица? Не. Сложен је живот.

Високо је небо, звезде су ретке.

Изашао у ноћ. Иза нове куће, шум неке зверке – пса луталице? Твора? Не некогдругог створа – месечара? За сваки случај

закључавам улазна врата Документационог Центра.

Да ли је добро С.?

Фотографија очију које је послала синоћ...

Висока температура, црвенило? Дај Боже да јој је добро…

Покушавам да нађем звезду Сириус са које је пала у овај свет...
Не успевам...

4:48 ч.
Некако се у исто време будим...
У последње време... Није то ветар само, због чега затварам прозор. То су огромни простори васионе који јече...
Недостаје ми телескоп!!

Месец синоћ...

Мрак. Буђење усред ноћи...

Пошаљи ми одмах једну твоју слику,
како сада изгледаш!
Буди ме глас из велике даљине.
Телефон ми је у руци наравно.
Нисам се сасвим разбудио.
Шкљоцам.
Нешто је ваљда испало?
- Али то је само мрак, мрак!
- То сам драга ја! Погледај.Мало боље.
- Мрак... Вратила сам се из болнице,
са мном није добро... ако баш умрем ове ноћи
нека то буде са твојом сликом...

...
Гле стварно. у мраку се назире нешто
Једна светлија тачкица,
врх неког носа,
нешто налик на бркове,
пуне усне,
ауу...
Палим светло, устајем
22:44 часа. Увећавам фотографију,
неуспео снимак.
Нека мрачна икона.
Поново правим селф и шаљем,
не усуђујем се да питам,
шта су рекли лекари, или њен хирург.
И осећам стид што нисам крај ње
и страхоту тог растојања
између места у којима се налазимо,
две хиљаде километара!
Можда је требало да пошаљем
слику нашег Господа Исуса Христа,
али она је тражила моју слику,
после свега и упркос свему.

Господе Боже, велики Цару Беспочетни,
пошаљи Господе Архангела Твог Михаила
на помоћ слугама Твојим...
(...)

5. семптембар. Мишљеновац. После 23 ч.